ESTETIČKA KOMPETENCIJA

STEPPING STONES TO MODERN SCHOOL "ALEKSA ŠANTIĆ" STEPANOVIĆEVO, SRBIJA
ПОНЕДЕЉАК, 10. ДЕЦЕМБАР 2018.

Estetika, šta je to zapravo? Koje je pravo značenje navedenog pojma?

estetika (grčki aisthētikós):
1) u filozofiji: učenje o lepom, naročito u umetničkom stvaralaštvu;
2) razvijeno osećanje za lepo, smisao za lepo;
3) lep spoljašnji utisak, lepota, sklad.

Estetika je nauka o lepom, posebno o umetnosti kao najizrazitijem i najpotpunijem izražaju svega što je lepo.

Iako ne predstavlja reč koja se redovno koristi u svakodnevnoj komunikaciji, pojam estetika dobija sve više na značaju, te se sve češće spominje u medijima. U slučaju da Etimologija nas upućuje da je sam termin estetika potekao od grčke reči αισθητική u doslovnom značenju onaj koji primećuje. Imanuel Kant je estetiku definisao kao nauku koja posmatra uslove osećajne percepcije.

U filozofiji, estetika se definiše kao poseban oblik ljudskog stvaralaštva. Predstavlja posebnu granu filozofije i ispituje sve što je lepo i vredno u umetnosti, kao i suštinu nekog umetničkog dela. Estetika zajedno sa etikom čini posebnu oblast koja se naziva teorija vrednosti ili aksiologija.

Poznato je da je koncept lepote glavna tema ne samo antičke, već i srednjevekovne filozofije o umetnosti. Problem nastaje, što različiti ljudi različito doživljavaju lepotu, odnosno ono što je za jednu osobu lepo, za drugu možda neće biti.Iako su odvuek postojali određeni standardi o lepoti, empiristi su odbacili te standarde tvrdeći da svi mi možemo uživati u istim objektima prirode i delima umetnosti.

Šta su kompetencije?
Kombinacija znanja, veština i stavova koji su potrebni svakoj osobi za lično ispunjenje i razvoji društveno uključivanje i zapošljavanje (priprema učenika za život).

A estetska kompetencija podrazumeva prihvatanje važnosti kreativnosti i estetskih vrednosti u čitavom nizu medija i u svim umetnostima.

Kako u školi podstaći razvoj estetske kompetencije kod učenika?

Estetička kompetencija bi trebalo da bude deo svakodnevnog nastavnog konteksta u kojem se učenje odvija. Za njeno razvijanje nisu zaduženi samo pojedini nastavnici na svojim nastavnim predmetima, već se razvijanje obezbeđuje kroz sve školske predmete i van nastavne aktivnosti.

Od nastavnika se traži:

Zajedničko planiranje na nivou školskih timova

Kompleksniji rad na času, koji uključuje promene u metodama podučavanja i ocenjivanja.

Veća autonomija u realizaciji ishoda



OPIS OČEKIVANOG NIVOA POSTIGNUĆA


-Pozitivno vrednuje doprinos kulture i umetnosti razvoju ljudske zajednice; svestan je mešusobnih uticaja kulture, nauke, umetnosti i tehnologije

-Pokazuje osetljivost za estetsku dimenziju u svakodnevnom životu i ima kritički odnos prema upotrebi i zloupotrebi estetike

-Ima izgrađene preferencije umetničkih i kulturnih stilova i koristi ih za obogaćivanje ličnog iskustva

-Povezuje umetnička i kulturna dela sa istorijskim, društvenim i geografskim kontekstom njihovog nastanka

-Ume da analizira i kritički vrednuje umetnička dela koja su predstavnici različitih epoha i stilova, kao i dela koja odstupaju od karakteristika dominantnih pravaca

-Vrednuje alternativne umetničke forme i izraze (subkulturna)

ODGOVORAN ODNOS PREMA ZDRAVLJU

STEPPING STONES TO MODERN SCHOOL "ALEKSA ŠANTIĆ" STEPANOVIĆEVO, SRBIJA

ПОНЕДЕЉАК, 10. ДЕЦЕМБАР 2018.




Odgovoran odnos prema zdravlju podrazumeva da učenik koristi znanja, veštine i usvaja stavove radi očuvanja i unapređivanja psihofizičkog zdravlja.

Odgovoran odnos prema zdravlju uključuje razvijanje svesti o važnosti sopstvenog zdravlja i bezbednosti, znanja o osnovnim činiocima koji utiču na zdravlje i praktikovanje zdravih životnih stilova.

Svojim ponašanjem, kao pojedinci i delovi različitih grupa i zajednica, promovišemo zdravlje, zaštitu zdravlja i zdrave stilove života.

Možemo uočiti opasnosti po zdravlje i donositi odluke značajne za prevenciju bolesti i očuvanje zdravlja i uključivati se u društvene aktivnosti značajne za prevenciju bolesti i očuvanja zdravlja.

U okviru kompetencije, odgovoran odnos prema zdravlju, očekujemo da učenik:

- Poznaje ulogu i značaj vode i sastojaka namirnica, primenjuje pravila i principe zdrave ishrane ( redovnost i važnost doručka, umerenost, raznovrsnost, način prerade namirnica).

- Poznaje osnovne karakteristike nekih bolesti , principe prenosa zaraznih bolesti, i šta ih izaziva i primenjuje mere prevencije, lične higijene i higijene prostora.

- Poznaje moguće posledice bolesti zavisnosti nastalih zloupotrebom psihoaktivnih supstanci uključujući i posledice drugih oblika zavisnosti (npr. Internet, klađenje, dijeteн) i svestan je zdravstvenih , porodičnih i socijalnih posledica sopstvenog izbora.

- Razume uticaj prirodnih pojava i industrijskih proizvoda (farmaceutskih, tehničkih, hemijskih itd.) na zdravlje, čita deklaracije i uputstva na proizvodima, sluša savete stručnjaka i prema njima postupa.

- Prepoznaje sigurnosne i zdravstvene rizike u životu i radu, primenjuje mere zaštite, predviđa i izbegava opasne situacije, poznaje načine pružanja prve pomoći i svojim ponašanjem promoviše zdravlje i sigurnost.

- Bira stil života i navike imajući na umu dobre strane i rizike tog izbora. Razume da je stil života stvar ličnog izbora i preuzima odgovornost za svoj izbor.

- Ume da pruži prvu pomoć

ODGOVORAN ODNOS PREMA OKOLINI

STEPPING STONES TO MODERN SCHOOL "ALEKSA ŠANTIĆ" STEPANOVIĆEVO, SRBIJA

ПОНЕДЕЉАК, 19. НОВЕМБАР 2018.

„Budi promena koju želiš da vidiš u svetu“ Mahmata Gandi

Odgovoran odnos prema okolini je jedan od osnovnih ciljeva koji se postavlja za kraj osnovnog obrazovanja i vaspitanja. Učenici se još u nižim razredima upoznaju sa problemima i izazovima pred kojima se nalazi naša okolina u predmetu Priroda i društvo tokom prvog i drugog razreda i kasnije u predmetu Svet oko nas u trećem i četvrtom razredu. Kasnije ova tema dobija nove okvire u sklopu predmenta biologija, geografija, hemija i fizika.

U redovnoj nastavi biologije ekološki sadržaji se proučavaju ili prožimaju kroz nastavne sadržaje petog, šestog i sedmog razreda. Poseban naglasak na odgovoran odos prema okolini stavlja se tokom obrade nastavnog programa za sedmi razred koji je ceo posvećen ekologiji. Uporedo sa biologijom i u nastavi geografije jedan od osnovnih ciljeva je i izgrađivanje svesti učenika o značaju zaštite svih sfera naše planete kao ekološkog okvira za život na Zemlji kao i da formiraju odgovoran odnos prema životnoj sredini. Ekološki sadržaji se uglavnom izučavaju kroz proučavanje sadržaja iz fizičke geografije (atmosfere, hidrosfere i biosfere). Jedan od zadataka nastavnog programa je da učenici treba da razumeju potrebu očuvanja, unapređenja i zaštite Zemljinih sfera i kompleksne geografske sredine u kojoj živi i čovek. Shvatanje kompleksnosti životne sredine razvija se kroz uviđanje da čovek nije izolovano biće i da naša planeta ne može da istrpi prekomernu eksploataciju i nebrigu. Kroz nastavu hemije, sa kojom se učenici sreću od sedmog razreda cilj je da se razvije svesti o važnosti odgovornog i racionalnog korišćenja i odlaganja različitih supstanci u svakodnevnom životu, upravo onih supstanci sa kojima učenici svakodnevno dolaze u kontakt. Nastava fizike omogućava učenicima da se upoznaju sa osnovnim fizičkim zakonima i pojavama koji vladaju u prirodi. Razumevanje ovih zakon je ključno za shvatanje povezanosti fizičkih pojava i ekologije i razvijanje svesti o potrebi zaštite, obnove i unapređivanja životne sredine. Učenici kroz nastavne sadržaje ovih šest predmeta sshvataju kompleksnost prirodne sredine i upoznaju se sa uzrocima i posledicama ponašanja ljudskog društva – domino efekat.



Kako rešavanje savremenih ekoloških problema u našoj okolini zahteva multidisciplinarni pristup, tako je i razvoj odgovornog odnosa prema okolini posao za učitelje i nastavnike više predmeta tokom dužeg niza godina. 

Šta se sve podrazumeva pod odgovoran odnos prema okolini? Odgovorno ponašanje prema našoj okolini podrazumeva poznavanje i neposredan doživljaj prirode, uviđanje značaja koji priroda ima za održavanje života na Zemlji, razumevanje međuzavisnosti živog sveta, prirodnih resursa i klimatskih uslova za održanje života, očuvanje raznovrsnosti života, ekoloških staništa i klimatskih uslova, kao i aktivno učestvovanje u očuvanju i negovanju zdravih životnih zajednica. Učenik se upoznaje sa posledicama ljudskih aktivnosti koje mogu da unaprede ili ugroze životnu sredinu i održiv razvoj. Održivi razvoj je razvoj koji zadovoljava potrebe sadašnjeg društva, ne dovodeći u pitanje sposobnost budućih generacija da zadovolje vlastite potrebe.
Važan rezultat osnovnoškolskog obrazovanja i rada jeste osoba koja je spremna da se uključi u aktivnosti usmerene ka očuvanju okruženja u kojem živi, radi i uči.

ODGOVORAN ODNOS PREMA OKOLINI bi trebalo da osposobi učenike da:
· Razume koncept zdravog i bezbednog okruženja (voda, vazduh, zemljište) za život ljudi i spreman je da se aktivno angažuje u zaštiti i unapređenju kvaliteta života u zajednici.
· Pokazuje razumevanje i spremnost za angažovanje u zaštiti prirode i upravljanju resursima tako da se ne ugrožava mogućnost budućih generacija da zadovolje svoje potrebe.
· Procenjuje rizike i koristi od upotrebe nekih supstanci po okolinu i zdravlje ljudi i odgovorno postupa sa njima (pravilno ih skladišti i odlaže otpad).
· Poznaje faktore koji utiču na zagađenje zemljišta, vode i vazduha, razume i predviđa posledice njihove upotrebe.
· Uviđa prednosti i nedostatke korišćenja različitih izvora energije.
· Razume značaj i koristi mogućnosti recikliranja.

SARADNJA

STEPPING STONES TO MODERN SCHOOL "ALEKSA ŠANTIĆ" STEPANOVIĆEVO, SRBIJA

ПЕТАК, 16. НОВЕМБАР 2018.

Čovek je društveno biće i kao takav u stalnom je kontaktu sa ljudima iz svog okruženja, bilo to njegovu inicijativu ili incijativu drugih. Nekada je ta interakcija željena, a nekada nametnuta prirodom odnosa.

Često se dešava da okolnosti zahtevaju da neke stvari radimo zajedno sa drugima. Kako bi se bilo šta postiglo i kako bi na što efikasniji i racionalniji način došlo do željenog rezultata, neophodno je da se poradi na tome da saradnja bude takva da se svi činioci koji učestvuju u radu slože na najbolji mogući način. 

Saradnja podrazumeva razvijene komunikacijske veštine, kao i zavidan nivo samosvesti, tolerancije i spremnosti da se čuju nove ideje i iz drugačije perspektive pogleda na određeni problem.
Nije slučajno što neki ljudi lako i lepo sarađuju, dok sa drugi imaju poteškoća u zajedničkom radu ili rezultati nisu onakvi kakve bi oni želeli.

Od ključne važnosti su komunikacija i orijentisanost ka cilju, odnosno ka rešavanju problemske situacije oko koje je saradnja i započeta.

Prevedeno u školske uslove, imamo situaciju gde su učenici različitih senzibiliteta, interesovanja, predznanja, upućeni da međusobno sarađuju,a to je često nevoljno i neželjeno.
Učenik bi kroz svoje obrazovanje trebao da razvija sposobnost da u saradnji sa drugima učestvuje u zajedničkom rešavanju problema ili realizaciji zajedničkih projekata.
Učešćem u zajedničkim aktivnostima, kao konstruktivan, odgovoran i kreativan član grupe, učenik kreira atmosferu međusobnog poštovanja, ravnopravnosti, solidarnosti i saradnje.

Aktivno, argumentovano i konstruktivno doprinosi radu grupe u svim fazama grupnog rada:

● u formiranju grupe i podele uloga i dužnosti,,
● formulisanje zajedničkih ciljeva i pravila zajedničkog rada,
● iznalaženju najboljeg načina za ostvarenje ciljeva kritičkim razmatranjem različitih predloga,
● preuzimanju odgovornosti za određene aktivnosti,
● nadgledanju zajedničkog rada,
● usklađivanju postignutih dogovora sa novim iskustvima i saznanjima do kojih se dolazi tokom zajedničkog rada i saradnje.

Učenik za nakon završenog osnovnog obrazovanja možemo reći da je usvojio kompetenciju za saradnju sa drugima poseduje sledeće veštine:
• Aktivno i konstruktivno učestvuje u radu grupe ili para.
• Poštuje pravila zajedničkog rada i prepoznaje svoje mesto i ulogu u grupi ili paru.
• Doprinosi rešavanju razlika u mišljenju i stavovima poštujući druge kao ravnopravne članove tima ili grupe.
• Odgovorno i savesno izvršava zajedničke aktivnosti stavljajući interese grupe iznad sopstvenih.
• Kritički procenjuje svoj rad i rad članova grupe, doprinosi unapređivanju rada grupe i ume da predstavi rezultate rada.

Iako nam se prisustvo drugih u našim životima i saradnja sa njima čini kao prirodna posledica života u društvu, vidimo da je itekako zahtevna i traži mnogo veština. Kada je steknemo s prvim značajnijim koracima u socijalizaciji instalirali smo veštinu koja je primenljiva uvek i svuda.

REŠAVANJE PROBLEMA

STEPPING STONES TO MODERN SCHOOL "ALEKSA ŠANTIĆ" STEPANOVIĆEVO, SRBIJA

ПЕТАК, 16. НОВЕМБАР 2018.

Problem je čini se reč koju čujemo na svakom koraku, priroda problema se razlikuje, ali je njihovo postojanje u svakodnevnom životu, nešto što bi vam skoro svako koga biste pitali, sa lakoćom i bez mnogo razmišljanja potvrdio.

Šta je problem u stvari ?
Problem je reč grčkog porekla πρόβλημα (próblema) i znači naučni zadatak ili sporno pitanje. U širem značenju, to je zadatak koji čeka rešenje, sporno i sumnjivo pitanje koje treba rešiti ili zagonetka.
Smešteno u konkretne školske okvire, problem je zapravo prepreka na putu ka usvajanju jasnih znanja.
Priprema za život
Rešavanjem problema bavimo se od rođenja. Na samom početku naših života problem okretanja, ustajanja, hodanja, uzimanja stvari u ruke i ostale sitnice koje život znače, rešavamo učeći uz pomoć drugih i ponavljajući jednu istu radnju po više puta. Rešavanje problema, od onog najsitnijeg, najbanalnijeg do velikih i značajnih zahteva određene faze, plansko rešavanje i volju da se nastala situacija reši.
Uključivanjem rešavanja problema u proces obrazovanja, mi učenike pripremamo za život. Učeći ih kako da se nose sa stranputicama tokom traganja za rešenjem, osnažujemo ih da istraju, čak i kad se čini da su zalutali, pa i onda kada bi najradije odustali. Učimo ih da se odmaknu i problem ponovo sagledaju iz druge perspektive, jer rešenje sigurno postoji. Učimo ih da se upornost u rešavanju problema isplati, a da je osećaj kada si samostalno nešto rešio nemerljiv.

Učenje, mišljenje i stvaralaštvo
Proces rešavanja problema možemo povezati sa učenjem, mišljenjem i stvaralaštvom.
Rešavanje problema od nas traži da idemo u potragu za novim informacijama, da ih povezujemo sa starim, ali na nove i drugačije načine, a to je učenje. Tokom tog procesa neizbežno je aktivno bavljenje misaonim aktivnostima i rasuđivanjem, a kombinovanjem svih raspoloživih resursa kreiramo nešto novo i drugačije, odnosno stvaramo.

Iz navedenog možemo da zaključimo da kroz ovakav pristup u radu, učenicima obezbeđujemo priliku da istovremeno jačaju više različitih kapaciteta, a pritom osećaju čoveku prirodnu želju za izlazom iz problemske situacije, odnosno dolaska do rešenja kada dolazi do olakšanja.
Kroz rešavanje problema učenik primenjuje svoja znanja iz različitih predmeta, koristeći iskustva iz svakodnevnog života, intelektualne, emocionalne i socijalne sposobnosti.

Kompetencija za rešavanje problema čini se osnovom za mnogobrojne životno značajne veštine - selektivno i svrsishodno koiršćenje izvora informacija, traženje pomoći od osobe koja poseduje znanja i veštine potrebne za rešenje, vrednovanje i samovrednovanje učinjenog, razvoj unutrašnje motivacije pri susretu sa realnim problemom, istrajavanje u radu i mnoge druge.

Učenik sa razvijenom kompetencijom za rešavanje problema u stanju je da:
• Prepoznaje problem, raščlanjuje problemsku situaciju na delove i uočava veze i odnose između njih u svetlu prethodno stečenih znanja u okviru različitih predmeta i vanškolskog iskustva.
• Planira strategiju rešavanja problema (pretpostavlja rešenja, planira redosled aktivnosti, izbor izvora informacija, sredstava/opreme koju će koristiti, sa kim će sarađivati, sa kim će se konsultovati).
• Rešava problem prema planiranoj strategiji primenjujući znanja i veštine stečene učenjem različitih predmeta i vanškolskim iskustvom.
• Samostalno ili konsultujući druge osobe (vršnjake, nastavnike, roditelje) preispituje način rešavanja problema, alternativne načine rešavanja, tačnost i preciznost rešenja.
• Formuliše objašnjenja i zaključke na osnovu rezultata do kojih je došao u radu, prezentuje ih i diskutuje sa drugim osobama i preispituje ih u svetlu dobijenih komentara. Stečena nova saznanja i veštine povezuje u jedinstvenu celinu sa prethodnim.
• Proverava primenljivost rešenja u praksi i koristi stečena znanja i veštine u novim situacijama.



Ni jednom detetu obrazovnjem, bez obzira koliko je ono kvalitetno, ne možemo pružiti život bez problema, ali ga možemo osnažiti da se sa njima uspešno nosi i sa svakim rešenim problemom izrasta u samosvesnog i samopouzdanog čoveka.

PREDUZIMLJIVOST I ORJENTACIJA KA PREDUZETNIŠTVU

STEPPING STONES TO MODERN SCHOOL "ALEKSA ŠANTIĆ" STEPANOVIĆEVO, SRBIJA
СУБОТА, 27. ОКТОБАР 2018.

Preduzeti nešto, pokrenuti se i delovati su osobine koje krase sve ljude koji su uspeli da načine promene, kojima su obezbedili sebi i okolini boljitak. Kažu preduzetnik se rađa, pri tome ovde ne mislimo na osobu koja se bavi određenim ličnim poslom. Kada spominjemo da je neko rođen za vođu prvenstveno mislimo na njegove sposobnosti da menja, da čini, da vuče i pri tome preuzima rizik, ume da planira i upravlja. Razvoj ovakvih karakteristika ličnosti osnažuje osobu ne samo u njenom privatnom životu i u društvenim interakcijama, već i na radnom mestu.

Da bi se u vreme dinamičnog razvoja informacionih tehnologija uklopili u potrebe društva u kome žive mladi bi još u toku školovanja, a u skladu sa nivoom obrazovanja, trebalo da se susretnu sa kompetencijama koje će ih pripremiti za opstanak i napredak u poslovnom svetu.

Preduzetništvo predstavlja ključnu kompetenciju koja podrazumeva sposobnost pojedinca da sam podstakne promene i sposobnost da prihvati i prilagodi se inovacijama. Uključuje preuzimanje odgovornosti za sopstvene postupke, pozitivne ili negativne, razvoj vizije, postavljanje ciljeva i njihovo ostvarivanje, kao i motivaciju za uspeh. 

Sposobnost pojedinca da pretoči ideje u dela prepoznaje se kao preduzetništvo, a podrazumeva kreativnost, inovativnost i spremnost za preuzimanje rizika, kao i sposobnost planiranja i upravljanja. 

Ova kompetencija je specifična po tome što ona povezuje usvajanje znanja, veština i stavova sa njihovom praktičnom primenom. U samoj srži preduzetničke kompetencije je sposobnost prepoznavanja konteksta u kojem pojedinac deluje i reagovanje na prilike koje mu se pružaju. Osmisliti i načiniti nešto što do sada niko nije.

Obrazovanje može značajno da doprinese izgradnji preduzetničkih stavova, znanja i veština. Ono je mnogo više od obuke za započinjanje sopstvenog poslovnog poduhvata. Preduzetničko obrazovanja podrazumeva i razvoj ličnih osobina i veština poput kreativnosti, inicijative, samopouzdanja, i mnogih drugih. 

Preduzetništvo predstavlja ključnu kompetenciju i nije usmereno ka tome da pretvori sve učenike u poslovne ljude, već da promoviše preduzetnički način razmišljanja.

Pokreni se! 

Kompetenciju preduzetništvo posmatramo kao koncept koji promoviše preduzetnički način razmišljanja i razvoj ličnosti koja je sposobna da proaktivnim delovanjem efikasno funkcioniše u društvu.

PREDUZIMLJIVOST I ORIJENTACIJA KA PREDUZETNIŠTVU bi trebalo da osposobe učenika da

• prepoznaje mogućnosti i ideju pretvori u akciju
• pokazuje inicijativu i orjentiše se ka ostvarivanju cilja i postizanju uspeha
• razvija nove veštine koje primenjuje u praktičnom radu
• bude spreman za učestvovanje u timskom radu
• razvija ideje, obrazlaže ih i pregovara u timu
• ume da iskaže i zastupa svoje ideje
• ume da utiče na druge kroz razvoj veština javnog govora, pregovaranja i rešavanja konflikta
• učestvuje u aktivnostima sa drugima u okviru svoje uloge u timu
• stiče svest o sopstvenim potencijalima i interesovanjima
• razvije karakteristike ličnosti koje čine osnovu preduzetničkog duha (samopouzdanje, liderstvo, timski duh, samostalnost, kreativnost, spremnost za preuzimanje rizika…)
• stiče specifične poslovne veštine i znanja o tome kako osnovati preduzeće i uspešno ga voditi
• radi na konkretnim preduzetničkim projektima i aktivnostima
• razvije svest o mogućnostima samozapošljavanja i preduzetništvu kao opcijama za poslovnu karijeru nakon završetka školovanja

KOMUNIKATIVNA KOMPETENCIJA

Komunikativna kompetencija naš prozor u svet

STEPPING STONES TO MODERN SCHOOL "ALEKSA ŠANTIĆ" STEPANOVIĆEVO, SRBIJA

СРЕДА, 24. ОКТОБАР 2018.





Jezička komunikativna kompetencija je deo suštine našeg identiteta kao ljudskih bića a sredstvo za njeno ostvarivanje rađa se sa nama.

Ona označava posedovanje svesti o jeziku kao komunikativnom sredstvu.

Neophodna nam je da bismo preneli poruke, stvarali veze, razrešili dileme, gradili poverenje, delili informacije, izrazili svoje mišljenje.

Jezik daje pečat svakoj osobi. Naše kulturno nasleđe, društveno okruženje i pripadnost krije se iza svake reči koju izgovorimo. Ne moramo čak ni da govorimo da bismo komunicirali. Komunikacija se neverbalnim putem ili govorom tela ostvaruje jednako uspešno. 

“Pored ključne uloge koju igra u mišljenju, spoznavanju i tumačenju stvarnosti, jezik u svim društvima obavlja niz kulturnih, estetskih, obrednih i drugih funkcija, ali njegov temeljni i najobuhvatniji zadatak, kome je sadržana i njegova osnovna struktura, jeste da služi kao prikladno sredstvo društvene interakcije i komunikacije.” - Ranko Bugarski

Od samog početka usvajamo maternji jezik. To je nenametljiv proces koji donosi mnogo radosti svima koji su svedoci razvoja jezika kod dece. Jezik se razvija u socijalnom kontekstu, tj. bez okruženja jezik se ne bi ni razvio. Svakom detetu je dato da progovori, ali ono to uvek čini na posebnom jeziku svoje sredine, koji za razliku od opšte jezičke sposobnosti nije urođen, nego se usvaja samo u okruženju onih koji njime već govore. Kakav god da genetski potencijal ima, dete koje bi provelo svoje prve godine života zatvoreno i bez društvenog okruženja ne bi naučilo da govori. Ključne godine za razvoj jezika su treća, sedma i dvanaesta. Kažu da sa pubertetskim godinama gubite mogućnost da postanete strani špijun, odnosno mozak gubi fleksibilnost da jezik usvoji kao maternji.

Strani jezik učimo, on nam daje novu perspektivu i pogled na okruženje. Svaki jezik koji govorimo otvara nam prozor u svet.

Kažu da koliko jezika govorimo za toliko ljudi vredimo.

Podneblje na kom živimo diktira potrebe za učenjem određenih jezika. Broj jezika u svetu ne može se precizirati jer ih često nije lako razgraničiti ni međusobno ni od njihovih dijalekata.

Savet Evrope je proglasio 2001. Evropskom godinom jezika, a tom prilikom je utvrđen i 26. septembar kao Evropski dan jezika.




Jezik je neodvojiv od kulture u kojoj je nastao, tako da povezanost jezika i kulturnih identiteta stvara novi aspekt jezičke komunikativne kompetencije, a to je interkulturalana kompetencija. Ona podrazumeva da shvatimo povezanost između jezika i kulturnih identiteta.

Složeni splet odnosa jezika i kulture pokriva ogroman i praktično nepregledan teren.

Kada eskimi imaju preko sto izraza za sneg jasno nam je gde žive. Srpski jezik ima dosta pozajmljenih reči, ali iznedrio je i srbizme koje drugi koriste. Najpoznatija među njima je reč vampir, gde jezik ulazi u domen magije, religije i natprirodnog što nam govori o preokupacijama svojih govornika tog doba. Engleski jezik menjao se od svog nastanka, a najstarije reči koje su ostale u upotrebi imaju nepravilnu promenu. Najbolji primer za to je množina imenica čovek, žena i dete: man - woman - child (men - women - children). Da li vas asociraju na nešto najvažnije? Jezik je time i istorijski izvor. Sad znamo da je povezanost uzajamna - kultura je neodvojiva od jezika.

Pored tog aspekta jezičke komunikativne kompetencije postoji i ovladavanje osnovnom jezičkom pismenošću (funkcionalno-pragmatička kompetencija) koja obuhvata razumevanje govornog i pisanog teksta, pisano i usmeno izražavanje i interakcije, kao i lingvistička kompetencija koja se odnosi na jezička znanja (gramatička, semantička, pravopisna, leksička, fonetska). Jezička pismenost nam služi za komunikaciju na svim nivoima u privatnom, javnom i obrazovnom kontekstu. Da li pazite na jezička pravila ili mislite da je samo važno preneti poruku?

Kad sve navedeno sumiramo jedan učenik na kraju obaveznog obrazovanja treba da:

• Poznaje različite oblike komunikacije i njihove odlike (usmenu i pisanu, neverbalnu, telefonom, putem interneta, itd.).
• Ume jasno da se izrazi usmeno i pisano, u skladu sa potrebama i karakteristikama situacije, poštujući ograničenja u pogledu dužine i namene.
• Uvažava sagovornika reagujući na ono što govori, a ne na njegovu ličnost.
• Izražava svoje stavove, mišljenja, osećanja, na pozitivan, konstruktivan i argumentovan način.
• Koristi na odgovarajući i kreativan način jezik i stil koji je specifičan za različite discipline

   Kroz komunikaciju neguje kulturu izražavanja i čuva jezički identitet.
• Ume da sasluša izlaganje sagovornika do kraja i bez upadica.

Na kraju, bilo da ste dete ili odrastao čovek, svaka izgovorena reč menja svet i trenutak u kom se nalazite.

Vodite računa o vašim rečima, neka budu odmerene i promišljene, neka budu kulturne i dobronamerne, jer sigurno ste bar jednom bili svedoci kada je neka lepa reč otvorila gvozdena vrata pred vama.

RAD SA PODACIMA I INFORMACIJAMA

STEPPING STONES TO MODERN SCHOOL "ALEKSA ŠANTIĆ" STEPANOVIĆEVO, SRBIJA
ЧЕТВРТАК, 11. ОКТОБАР 2018.


Digitalizacija je umnogome promenila živote svih nas. Svedoci smo da nas bombarduju informacijama sa svih strana: televizija, radio, štampa, društvene mreže i komšinice koje čitaju tuđe postove ili usput do pekare čuju najnoviju vest.

Brzi protok informacija ne omogućava da se one obrade, procene, kritički razmotre pa da se tek onda o njima da sud i donese neki zaključak.

U želji za senzacijom mediji često objavljuju delimično ili potpuno neproverene informacije. Ovakav način prikupljanja podataka i informacija ostavlja prostora za neracionalno reagovanje, često paniku i uzbunjivanje populacije. Ponekad banalne, ali više puta i ozbiljne informacije dovedu populaciju, koja nema razvijen kritički stav, do usijanja te izazivaju poziv na linč, bunt, negodovanje. Ovako plasirane informacije nemaju prostora u kasnijem periodu za demant. Stiče se utisak da demant i ne interesuje većinu ili je bar mali broj onih koji će ga čuti i na njega reagovati. Kako se vesti smenjuju u sekund nemoguće je obraditi i na valjan način analizirati sve što stigne do nas, jer je često najveći problem kako razlikovati informaciju od dezinformacije.

U prirodi čoveka je radoznalost i želja za istraživanjem. Znatiželja, često u odsustvu straha i ograničenja, glavna je karakteristika dece. Želja za novim saznanjima i interesovanje za svet koji ih okružuje je prirodna potreba svakog deteta. Ove osnovne karakteristike su, na kraju krajeva, i dovele do napretka ljudske populacije i ne treba ih gušiti i sputavati. Treba ih samo ispravno usmeriti. Zbog toga je jako važno kod učenika razviti kompetencije koje će mu omogućiti efikasan rad sa podacima i informacijama.

Učenik bi trebalo da razume značaj korišćenja pouzdanih podataka za rad, donošenje odluka i svakodnevni život. U toku svog školovanja trebalo bi da stekne veštine kojima bi mogao da koristi i povezuje znanje iz različitih predmeta. Veoma je važno da ume da koristi, na pravilan način, razne izvore informacija i podataka i kritički razmatra njihovu pouzdanost. Kako u nastavi tako i u svakodnevnom životu, za razumevanje događaja i donošenje odluka neophodno je da zna da ima pouzdane podatke. Da bi bio sposoban da procenjuje pouzdanost i prepozna moguće greške u podacima potrebno je da ume da poredi različite izvore i načine dobijanja podataka. Učenik koristi informacione tehnologije za čuvanje, prezentovanje i osnovnu obradu podataka, kako bi išao u korak s vremenom u kome živi. Kako bi u vreme digitalizacije bio funkcionalno pismen, učenik bi trebalo da koristi tabelarni i grafički prikaz podataka, ali i da ume da čita ovako prikazane podatke, tumači ih i primenjuje.

U trci za vremenom i što jednostavnijim prikazom informacija neophodno je znati razliku između podataka i njihovog tumačenja. U svakom momentu i svakoj situaciji bilo bi korisno da imamo svest o tome da isti podaci mogu imati različita tumačenja što zavisi od konteksta, ali i da razna tumačenja, koja nam se serviraju, mogu biti pristrasna.

Opstati u vreme digitalizacije znači snalaženje u brdu informacija, ali i imati svest o tome koji su podaci javni, koje podatke možemo i smemo da dobijemo od nadležnih institucija. S druge strane, na visokom nivou treba da bude svest o privatnosti podataka kao i razvijena etika o čuvanju privatnosti podataka.





Naši su preci u poslovici DVA PUTA MERI, JEDNOM SECI iskazali svu suštinu važnosti ispravno prikupljenih, obrađenih, na pravi način analiziranih podataka i donošenja odluka ili zaključaka.

KOMPETENCIJE ZA UČENJE

STEPPING STONES TO MODERN SCHOOL "ALEKSA ŠANTIĆ" STEPANOVIĆEVO, SRBIJA
ПОНЕДЕЉАК, 08. ОКТОБАР 2018.

“NE ČINI UMESTO DETETA ONO ŠTO MOŽE DA URADI I SAMO”
Džordan Peterson

Od trenutka kada ugledamo svetlost dana počinje naša trka sa svetom koji nas okružuje i naša težnja da uhvatimo korak sa njim, da naučimo kako se sa njim nositi na najbolji mogući način.

Prvi udah, prvi korak, prva reč... sve to zahteva spremnost da se krećemo napred i da učimo, s tim da je sticanje nekih znanja uslovljeno prirodom i sredinom u kojoj odrastamo, dok su neka uslovljena uticajem volje, rada i spremnosti na učenje.

Učenje se najčešeće definiše kao trajna i relativno specifična promena individue, koja se pod određenim uslovima može manifestvovati u njenom ponašanju, a koja je rezultat prethodne aktivnosti individue.

Obrazovne ustanove današnjice nalaze se u nezavidnoj poziciji u odnosu na neke iz prošlosti, jer je korpus znanja koji nude najčešće već prevaziđen i zastareo, čak i uz stalne reforme i osavremenjivanje sadržaja predmeta, obrazovanje zaostaje za vremenom u kom egzistira.

Ako je obrazovanje faktor koji treba da bude nosilac promena, nameće se pitanje, da li formalno obrazovanje nudi takve sadržaje onima koji ga pohađaju i omogućava im sticanje primenjivih i potrebnih znanja?

Ako to nije tako, da li time postaje nepotrebno i suvišno? Da li je onda obrazovanje lišeno svoje osnovne svrhe?

Kad već nije moguće nadomestiti ogroman raskorak između onoga čemu decu učimo u školama i onoga što im je potrebno za život u sadašnjem dobu, čemu treba da ih učimo?!

Rešenje koje se nazire i koje je kod nas, od skoro, akcentovanjem značaja međupredmetnih kompetencija kroz zakonske i druge regulative, prepoznato je kao dobar put, odnosi se na to da treba da ih naučimo onom najvažnijem, a to je kako da uče.

Način da se jaz premosti jeste upravo da se učenicima osnaže kapaciteti za usvajanje novih znanja i ohrabre se na njihovo kombinovanje i primenu u novim situacijama.



Upravo je UČENJE UČENJA ono što će svima biti potrebno kako bi bez većih poteškoća držali korak sa ogromnom količinom informacija, jer se, prema aktuelnim istraživanjima, celokupno ljudsko znanje udvostručava na svakih pet do osam godina.

Kompetencija za učenje osnova je celoživotnog učenja. Stoga bi fokus obrazovanja trebao da bude upravo na tome da se učeniku omogući da kroz vreme provedeno u školi usvoji ideju o značaju učenja i postane motivisan da je ugradi u svoj sistem vrednosti kao temelj za budući napredak u svemu što bude radio, da njegova lična filozofija počiva na tome.

Lična filozofija bi bila idejni okvir novog pristupa učenju, praktični primenjivi okvir bi bilo osposobljavanje za adekvatan odabir odgovarajuće metode učenja u odnosu na vrstu sadržaja koju je potrebno usvojiti.

Ideja i usvajanje praktično primenjivih metoda nas dovodi do postavljanja ciljeva i samoevaluacije postignutog u procesu učenja, jer učenik treba da bude u stanju da sam oceni dokle je stigao i koliko mu treba da bi postigao željeni cilj. Jer poznavanje značaja i vrednosti učenja, njegove praktične primene, samo po sebi ne služi ničemu ukoliko dosledno ne vodi napredovanju ka nekim jasnim ciljevima, na tom putu učenici stiču nova znanja i veštine, primenjujući prethodno učenje i svoja vanškolska iskustva, razvijaju istrajnost i uče kako prevazilaze teškoće u učenju.

Krajnji rezultat bi trebao biti učenik koji:

• ima pozitivan i odgovoran odnos prema učenju.
• je motivisan i osposobljen da samostalno planira, organizuje, sprovodi i vrednuje učenje; razlikuje bitno od nebitnog, izražava i obrazlaže ideje.
• koristi različite izvore informacija i ima kritički odnos prema njima.
• primenjuje odgovarajuće načine učenja u skladu sa ciljevima, sadržajem, interesovanjima, uslovima i vremenom.
• sposoban je da samostalno i u saradnji sa drugima istražuje, otkriva i povezuje nova znanja; koristi mogućnosti vanškolskog učenja; neguje i razvija lična interesovanja.

Usvajajući, kroz svoj obrazovni put, kompetenciju za učenje, učenici sa sobom nose sav potreban prtljag za putovanje kroz život, neopterećeni suvišnim teretom, a opremljeni svim što će im usput zatrebati.

DIGITALNE KOMPENTENCIJE

STEPPING STONES TO MODERN SCHOOL "ALEKSA ŠANTIĆ" STEPANOVIĆEVO, SRBIJA
ПОНЕДЕЉАК, 01. ОКТОБАР 2018.

Nepismenima u 21. veku neće se smatrati oni koji ne umeju da čitaju i pišu, nego oni koji ne umeju da uče novo, da se oduče od starog i ponovo uče. - Alvin Tofler -




"Ako biste hirurga koji je je živeo pre 100-150 godina uveli u današnju operacionu salu, on ne bi znao ni gde je, a kamo šta da radi. Ako biste nastavnika koji je živeo pre 100-150 godina uveli u današnju učionicu, on bi uzeo kredu i počeo da predaje!" Valentin Kuleto


U svetu koji se menja neverovatnom brzinom i koji je povezan u globalnu zajednicu, svima je neophodan čitav spektar veština i kompetencija koje moraju da se razvijaju kroz ceo život. Evropska unija i Evropska komisija već se duže vreme bave temom digitalne pismenosti i digitalnih kompetencija, od 2006. kad su među osam ključnih kompetencija uključili i digitalne kompetencije, 2013. kad je objavljen okvir za razvoj i razumevanje digitalne kompetencije (DIGCOMP: A Framework for Developing and Understanding Digital Competence in Europe) pa do istraživanja EUN-a iz 2014. o uključenosti programiranja u kurikulume (EUN, Computing our Future).
Evropskim referentnim okvirom izdvojeno je osam ključnih kompetencija za celoživotno učenje među kojima je i informatička kompetencija. U Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja u Srbiji postavljeno je jedanaest međupredmetnih kompetencija između ostalih i DIGITALNA KOMPETENCIJA.



Digitalne kompetencije sve više postaju kompetencije koje su od suštinskog značaja za sve zaposlene i građane. Osnovne digitalne kompetencije, dugoročno posmatrano, generišu se u sistemu obrazovanja, a nivo posedovanja digitalnih kompetencija učenika, između ostalog, zavisi od nivoa digitalnih kompetencija nastavnika. Stoga se od nastavnika očekuje da poseduju odgovarajući nivo informatičke, informacione, digitalne i medijske pismenosti, kao i da u oblastima u kojima drže nastavu poznaju moderne koncepte, metode i alate koji pretpostavljaju smislenu upotrebu IKT-a.
Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije je objavilo Okvir digitalnih kompetencija – Nastavnik za digitalno doba u skladu sa Strategijom razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine koja prepoznaje značaj i ulogu novih tehnologija za unapređivanje obrazovnog sistema i Smernicama za unapređivanje uloge informaciono-komunikacionih tehnologija u obrazovanju. Dokument je kreiran uzimajući u obzir relevantna dokumenta u regionu i Evropskoj uniji, predloge Stručnog tima i doprinos stranih i domaćih stručnjaka. Kreirao ga je Stručni tim za podršku učešću Republike Srbije u tematskoj radnoj grupi „Digitalno i onlajn učenje i razvoj međupredmetnih kompetencija sa fokusom na informaciono-komunikacionim tehnologijama” u okviru Otvorenog metoda koordinacije u oblasti obrazovanja i obuke Evropske unije a pripremu ovog dokumenta podržao je British Council u sklopu projekta „Nove tehnologije u obrazovanju“.

Informaciono komunikaciona tehnologija (IKT) prožima sve sfere ljudskog delovanja, suštinski menja mnoge mikrosredine iz našeg okruženja, a time i način na koji živimo, radimo i razmišljamo. U takvim okolnostima, digitalne kompetencije postaju preduslov kvalitetnog funkcionisanja u savremenom društvu i iz osnova menjaju sam pojam „pismenosti“.
Vremena se menjaju, a sa njima i ljudi, učenici, potrebna znanja i veštine. Naše škole ostaju zaglavljene u 20. veku, dok naši učenici uveliko hrle u 21. vek. Mi u današnjici imamo obrazovanje jučerašnjice, za decu sutrašnjice!
Kako da ovo promenimo? Kako da uhvatimo korak sa vremenom, ali i sa našim učenicima i pružimo im adekvatno obrazovanje koje će ih pripremiti za svet kakav ih sutra očekuje?
Generacija Z. Oni su rođeni u digitalnom svetu nakon 2000. godine i ne pamte svet pre interneta, računara i mobilnih telefona. Odrastajući u takvom okruženju, oni digitalne tehnologije prihvataju kao sastavni deo života, kao nešto savim prirodno, kao osnovnu potrebu i zato njom lako ovladavaju.
Po istraživanjima, oni se školuju danas, a kada dođe vreme da se zaposle baviće se zanimanjima koja danas ne postoje, koja ne možemo ni da zamislimo sa ove vremenske distance, za koja nema adekvatne škole.



S druge strane, mi stariji koji smo se digitalnoj tehnologiji „učili“, mi smo „digitalne pridošlice“ u taj svet i koliko god tom tehnologijom ovladali, uvek ćemo za sobom nositi akcenat doba u kome smo odrastali, poput emigranta koji u stranoj zemlji savlada jezik i snalazi se njime, ali uvek zadrži naglasak stranca.
Tehnologija je sveprisutna u životima tinejdžera, ali je istovremeno iznenađujuće odsutna u njihovom obrazovanju.
Iako većina škola danas poseduje digitalne kabinete, internet, a dosta njih je pokriveno i wi-fi mrežom, samo postojanje opreme i kabineta nije pokazatelj uspešne upotrebe i integracije digitalnog učenja u nastavni proces.
Potrebno je školske računare i opremu staviti u funkciju realizacije celokupne nastave, kako bi se postigla što efikasnija integracija IKT-a u obrazovni sistem i nastavnu praksu, a sve s ciljem podsticanja inovativnosti u nastavi i postizanja višeg nivoa ostvarenosti standarda obrazovnih postignuća. Zato je neophodno da nastavnici poseduju informatičku, informacionu i digitalnu pismenost i kompetencije, a da ih škole upute i da im omoguće usavršavanje u tom pravcu.
Digitalno pismeni i kompetentni nastavnici moći će da svoje učenike upute u mogućnosti, ali i ograničenja novih tehnoloških alata, moći će da pokažu učenicima kako da otključaju čitave nove svetove znanja, ali i da ih upozore na mnoge opasnosti koje tu vrebaju.



Digitalna pismenost ili kompetencija ne podrazumeva što više vremena provedenog ispred računara, na telefonu ili na “netu”. Digitalna kompetentnost označava skup znanja, veština i stavova neophodnih za kvalitetno korišćenje IKT-a sa ciljem promišljenog i bezbednog unapređivanja nastave i učenja u onlajn i oflajn okruženju.

Zemlje koje godinama unazad ostvaruju najbolje rezultate na PISA testiranjima funkcionalnog znanja uveliko primenjuju digitalnu tehnologiju u obrazovnoj praksi, na taj način integrišući život dece van škole (bogat tehnologijom), sa njihovim životom u školi.




Moramo biti svesni činjenice da je tehnologija tek alat, a ne ishod učenja. Naš cilj nije i ne treba da bude da naučimo učenike da koriste tehnologiju, već da ih naučimo da tehnologiju koriste kako bi učili, i na taj način ostvarivali predviđene ciljeve i ishode obrazovanja.

Zašto ne pokušamo da bar deo vremena koje provedu pred računarom ili na mobilnom telefonu „ukrademo“ i preusmerimo na aktivnosti učenja, stvaranja, usavršavanja…


Tehnologija neće zameniti nastavnike u budućnosti. Ukoliko želimo da učenici stiču nova znanja, uče i napreduju onda će i nastavnici koji koriste tehnologiju, verovatno zameniti one koji je ne koriste.



DIGITALNE KOMPETENCIJE odnose se na znanja, veštine i stavove o digitalnoj tehnologiji. Njihovo poznavanje, efikasno korišćenje i pozitivne stavove ali i kritički odnos prema značaju i uticaju digitalnih tehnologija. Pod digitalnom tehnologijom ne podrazumevamo samo internet i računar nego sve digitalne medije. Digitalna kompetencija može biti široko shvaćena kao samouvereno, kritičko i kreativno korišćenje IKT i postizanje ciljeva koji se odnose na rad, učenje, slobodno vreme i učešće u društvu. Digitalna kompetencija nam omogućava da steknemo druge ključne kompetencije. Digitalne kompetencije kao potrebu savremenog čoveka prepoznaju svuda u svetu. Razlike su u nazivima nivoa digitalnih kompetencija, definiciji nivoa i utvrđivanju pokazatelja osposobljenosti.
Digitalna kompetencija podrazumeva sigurnu i kritičku upotrebu elektronskih medija na poslu, u slobodnom vremenu i komuniciranju. Ova kompetencija je povezana s logičkim i kritičkim razmišljanjem, veštinom upravljanja informacijama i dobro razvijenom veštinom komuniciranja.
Na osnovnom nivou poznavanja IKT uključuje upotrebu multimedijalne tehnologije za pronalaženje, primanje, čuvanje, proizvodnju, predstavljanje i razmenu informacija kao i komuniciranje i učestvovanje u Internet mreži.


Važno je ne samo doći do informacija uz pomoć IKT nego i te informacije na pravilan način upotrebiti, pretvoriti ih u znanje. Poznavanje primene IKT-a nije dovoljno da bi se smatrali digitalno pismenima.



S obzirom da IKT ima mnoštvo primena u svakodnevnom životu kao što su aktivnosti učenja i slobodne aktivnosti, potrebne veštine uključuju:
-Sposobnost pretraživanja, prikupljanja i procesuiranja (stvaranje, organizovanje, razlikovanje važnog od nevažnog, subjektivno od objektivnog, stvarno od virtuelnog) elektronskih informacija, podataka i koncepata i njihovo korištenje;
-Sposobnost korišćenja primerenih pomoćnih sredstava (prezentacija, grafikona, dijagrama, karata) da bi se pribavile, predstavile i razumele složenije informacije;
-Mogućnost pristupa i pretraživanja internet stranica i korištenje internet usluga kao što su debatni forumi i elektronska pošta;
-Sposobnost korišćenja IKT-a kao potpore kritičkom razmišljanju; kreativnost i inovativnost u raznim kontekstima kod kuće, u slobodno vreme i na poslu.


Nastavnik čije ime je Ričard Akoto radi u školi koja nema ni jedan računar. Želeći da svoje učenike makar malo uvede u svet digitalne tehnologije i spremi ih za trenutak kada će zasta imati prilike da sednu uz računar, Ričard se dovijao uz pomoć štapa i kanapa, tačnije table i krede! Akoto je svakoga časa crtao drugi program i tako objašnjavao učenicima, želeći da ih pripremi za nacionalni ispit iz Informatike na kome jednake zadatke rešavaju i deca iz bogatijih škola i gradova, kao i deca iz siromašnih, seoskih sredina i škola bez računara. Majkrosoft, kada se vest pročula, nije ostao nem i obećao je da će nastavniku poklonit jedan računar sa paketom profesioanlnog softvera u okviru programa Місrоѕоft Еduсаtоr Соmmunіtу.


PAMETNO I BEZBEDNO!!!!
Kroz BITKU ZA ZNANJE naši DABARČIĆI !!! U korak sa vašim nastavnicima .
SREĆNO!!!!

Kompetencije

STEPPING STONES TO MODERN SCHOOL "ALEKSA ŠANTIĆ" STEPANOVIĆEVO, SRBIJA
СРЕДА, 26. СЕПТЕМБАР 2018.

DA LI IMAMO ONO ŠTO JE POTREBNO?

KOMPETENCIJE ZA 21. VEK

Šta su to kompetencije?

I koje su to kompetencije ključne za obrazovanje mladih?

Reč kompetencija možemo prevesti kao sposobnost. U ovom slučaju sposobnost za život ovakav kakav se odvija pored nas i sa nama. Obrazovanje ima ulogu da ovaj neuhvatljiv koncept racionalizuje i smesti u okvire sistema. A mi smo ti koji treba da ga sprovedemo u delo. Da li je to lak i jasan zadatak?

Mnoge zemlje u okruženju za procenu efikasnosti obrazovnih sistema koriste međunarodni program procene učeničkih postignuća PISA (Programme for International Student Assessment), koji je u ovom trenutku najveće međunarodno istraživanje u oblasti obrazovanja.

U istraživanju 2006. učešće je uzelo oko 400,000 učenika, koji su predstavljali oko 20 miliona petnaestogodišnjaka iz 57 zemalja učesnica. Naši đaci zauzeli su 41. Mesto.
Zašto takav plasman i šta nam on govori?

Osnovni smisao PISA i sličnih projekata je da analiziramo kako sistem funkcioniše i šta bismo mogli/trebali da uradimo da bismo postignuća unapredili i koje mere mogu da poboljšaju kvalitet obrazovanja, tako da mladi razviju one kompetencije sa kojima će biti konkurentni na evropskom tržištu rada.

Uspostavljanje direktnije veze između zahteva tržišta (privrede) i obrazovanja je bliska budućnost i našeg obrazovnog sistema. (informacije preuzete sa stranice http://pisa.rs/)

Na osnovu tih saznanja gradimo svoju obrazovnu budućnost i kroz projekat “Koraci ka modernizaciji škole” (“Stepping Stones to Modern School”) koji sprovodimo u školi nastojaćemo da organizujemo nastavu orijentisanu ka kompetencijama.

Kompetencije se definišu kao kombinacija znanja, veština i stavova .

Znanja koja se neprestano menjaju, veštine koje su nam neophodne da se snađemo u tim promenama i stavovi koji drže ceo taj sistem na čvrstom tlu.

*Nepismenima u 21. veku neće se smatrati oni koji ne umeju da čitaju i pišu, nego oni koji ne umeju da uče novo, da se oduče od starog i ponovo uče.* - Alvin Tofler - 

Ova misao o pismenosti u 21. veku ima za cilj da nas usmeri na funkcionalnost u učenju, radu i životu uopšte, naglašavajući da jedino kada smo orijentisani ka rešenjima imamo mogućnost da napredujemo. U svetu koji se menja neverovatnom brzinom i koji je povezan u globalnu zajednicu, svima je neophodan čitav spektar veština i kompetencija koje moraju da se razvijaju kroz ceo život.

Ključne kompetencije koje je Evropska unija definisala su od značaja za tri aspekta života:
● Lično zadovoljstvo i napredak tokom čitavog života (kulturni kapital).
● Aktivnu građansku svest i uključenost u sve aspekte društvenog života (društveni kapital).
● Sposobnost zapošljavanja - sposobnost svake osobe da na tržištu rada dobije pristojan posao (ljudski kapital).

Ovaj evropski okvir postavljen je 2006. godine, a u maju 2018. usvojene su nove preporuke ključnih kompetencija za celoživotno učenje.

Evropskim referentnim okvirom izdvojeno je 8 ključnih kompetencija:

1.komunikacija na maternjem jeziku, 

2.komunikacija na stranom jeziku, 

3.matematička kompetencija i osnovne kompetencije u nauci i tehnologiji,

4. informatičke kompetencije, 

5. učenje kako se uči, 

6. socijalne i građanske kompetencije, 

7. preduzetništvo i smisao za inicijativu, kao i

8. kulturna osvešćenost i ekspresija.

Ovaj okvir dao je smernice za postavljanje 11 međupredmetnih kompetencija koje su ugrađene u Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja u Srbiji

• KOMPETENCIJA ZA UČENjE; 
• KOMUNIKACIJA; 
• RAD SA PODACIMA I INFORMACIJAMA; 
• DIGITALNA KOMPETENCIJA; 
• REŠAVANjE PROBLEMA; 
• SARADNjA; 
• ODGOVORNO UČEŠĆE U DEMOKRATSKOM DRUŠTVU; 
• ODGOVORAN ODNOS PREMA ZDRAVLjU; 
• ODGOVORAN ODNOS PREMA OKOLINI; 
• ESTETIČKA KOMPETENCIJA; 
• PREDUZIMLJIVOST I ORIJENTACIJA KA PREDUZETNIŠTVU. 

One nam daju jasne smernice u kom pravcu treba da se krećemo u obrazovanju mladih, jer naši učenici nisu više isti.

Onda ni mi ne smemo biti isti.